Kao što je i istorija našeg naroda burna i turbulentna, tako je i priča o srpskoj himni u najmanju ruku uzbudljiva i zanimljiva. Odmah da vam pomenem i to da, ako ste milsili da je kompoziciju za srpsku himnu smislio srbin, to nije baš tako. Tačnije, komponovao ju je jedan slovenac koji je gotovo ceo svoj radni vek proveo u Srbiji jako voleći i poštujući naš narod i našu tradiciju. Ime mu je bilo Martin, a taj podatak vam verovatno baš ništa ne znači.

Mada… ako bih vam pomenula ime Davorin Jenko, to vam, sigurna sam već zvuči poznatije.

Pa da krenemo od početka.

Davorin Jenko (kršten kao Martinus ili Martin) rođen je 9. novembra 1835. godine, u selu Dvorije kod Cerklja. Bio je sin imućnog seljaka Andreja i njegove žene Marije. Roditelji su ga 1843. godine upisali u, takozvano donje odeljenje prvog razreda normalke u Kranju, iako je u Cerklju postojala osnovna škola. Međutim, otac je svog sina smatrao darovitim i želeo je da pohađa najbolje škole.

Davorin Jenko

Posle normalke, poslao ga je u ljubljansku normalku, koja je bila leglo za nadarene i ambiciozne (decu i/ili roditelje, kako za koga 😉 ). Jenko je u vreme gimnazijskog školovanja u Ljubljani, pripadao naprednoj slovenačkoj omladini koju su za vreme Bahovog apsolutizma, progonili. Kada je napunio devetnaest godina, nije mu preostalo ništa drugo nego da školovanje nastavi negde drugde. Jenko je nimalo slučajno izabrao baš Trst, jer je tamo muzički život bio veoma razvijen i dimaničan. Gimnaziju u Trstu je završio 1858. godine, i time je završio jedan period života koji je za njega i njegov pogled na svet i muzičko opredeljenje, bio veoma značajan.

Pred kraj 1858. godine, priča za Jenka nastavlja se u Beču na studijima. Ovaj grad tada predstavljao je centar nacionalnih pokreta austrijskih Slovena. Jenko je kao panslavista svoje ime Martin, početkom 1861. godine, preimenovao u Davorin, slično mnogim drugim mladim intelektualcima koji su prihvatali buđenje nacionalne svesti.

U Beču Jenko studira prava, ali ga interesovanje za muziku nije napuštalo. Posećivao je koncerte i opere, odlazio u dvorsku biblioteku, gde je proučavao partiture raznih opera i drugih slavnih dela. Pošto je bio prestar za studije na konzervatorijumu, pevanje i kompoziciju je učio privatno.

Krajem 1858. i početkom 1859. godine učestvovao je u “besedama”, pa je 1859. osnovao “slovenačko pevačko društvo”. Bio je njegov horovođa i uvežbavao je slovenačke đake u pevanju.

Jenko u Srbiji

Jedno kraće vreme, nekih deset meseci, u periodu od kraja decembra 1869. do početka novembra 1870. godine Jenko je proveo u Pragu. Jednim delom zbog štampanja svojih kompozicija, a najviše radi studiranja instrumentacije kojom se do tad nije bavio i nije mu bila dovoljno poznata.

Uskoro nakon povratka iz Praga, Jenko pristupa beogradskom Narodnom pozorištu, kome je odmah po osnivanju bio preko potreban kao muzičar. Ugovorom, od 1. januara 1871. godine, Jenko se obavezao da će u Narodnom pozorištu obavljati dužnosti učitelja i pevačkog upravitelja. Ipak, u Narodnom pozorištu njegov ogroman doprinos bio je iz ugla kompozitora, jer je pisao originalnu muziku za predstave.

Muzički doprinos Srbiji jednog slovenca

Jenko je, nesumnjivo, bio najpoznatiji i najplodniji kompozitor pozorišne muzike u Srbiji. Za svoj rad na polju razvoja srpske muzike, Jenko je dobio brojna priznanja. Već po samom dolasku među Srbe, postao je počasni član “beogradskog pevačkog društva” 1864. godine. Kasnije je biran za počasnog člana raznih pevačkih društava “Zore” u Karlovcu, “Kola” u Zagrebu, “Obilića” i “Radničkog pevačkog društva” u Beogradu, “Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva”, a bio je i počasni predsednik pevačkog društva “Davorje”.

Pored toga, bio je počasni član “Srpskog narodnog pozorišta” u Novom Sadu i “Matice srpske” čiji je dopisni član postao još ranije. Jenko je, takođe bio redovan član “Srpskog učenog društva” i “Srpske kraljevske akademije”, a zanimljivo je da postaje član “Srpskog učenog društva” 1869. godine, dok još nije bio srpski nego austrijski podanik. Srpski podanik postaje tek 1894. godine na svoju molbu i inicijativu.

Hitmejker himni

U periodu svog rada u Srbiji, Jenko je napisao još čitav niz kompozicija koje su uspešno služile za svečane prilike raznih društava, a bio je potpuni hitmejker kada su u pitanju himne. Ponosno su pevane njegove kompozicije:

• “Zorina himna” (“Bože bratimstva”),
• Himna Pančevačkog pevačkog društva (“Pojmo Bogu”),
• Himna Pevačkog društva Davorje (“Haj, nek bruji pesma mila”),
• Himna Pevačkog društva “Gusle” u Mostaru (“Pojmo pesme”),
• Himna Pevačkog društva “Zastava” u Nevesinju (“Vrela krvca”),
• Himna po stihovima Vladislava Kaćanskog (“Bože Dušanov, veliki, silni”).

Kako se rodila himna “Bože pravde”

Među svim himnama koje je Davorin Jeko komponovao, posebno se izdvaja himna “Bože pravde”, koja pripada Jenkovoj pozorišnoj muzici, za komad “Markova sablja” po tekstu Jovana Đorđevića. On je bio ugledni dramski pisac rodom iz Sente. Od njega je 1872. Milan Obrenović, sinovac ubijenog kneza Mihaila, poručio da napiše komad sa istorijsko-rodoljubivom sadržinom i dinastičkim duhom.

Tako je nastala dvočinka drama “Markova sablja”. Junaci njegove drame su Kraljević Marko, Vila i Pevac (pevač, guslar). U završnoj sceni Srbi se okupljaju oko slike mladog vladara, “uzdanice roda” i kliču predstojećem procvetu zemlje himnom mladom i neprikosnovenom vladaru.

Premijera Đorđevićevog “komada s pevanjem i pucanjem” izvedena je u Narodnom pozorištu 10. avgusta 1872, na proslavi punoletstva i stupanja na presto kneza Milana Obrenovića. Na matičnoj sceni davala se čak tridesetak puta, a i kao “paradna predstava” za odabranu publiku na gradskim i dvorskim svečanostima.

Dramski pisac Jovan Đorđević i Davorin Jenko nisu ni slutili da će njihova zajedničko delo, zahvaljujući svojoj velikoj popularnosti, biti proglašena srpskom himnom za vreme vladavine Milana Obrenovića. Prilikom brojnih izvođenja ove numere ubrzo je postao običaj da se ustaje na zvuk prvih taktova hora. Na taj način se horska numera osamostalila i pevala van prvobitnog okvira.

Bože pravde, ti što spase
od propasti dosad nas,
Cuj i odsad naše glase,
I odsad nam budi spas!

Moćnom rukom vodi,
brani Budućnosti srpske brod;
Bože spasi, Bože hrani
našeg kralja i naš rod!

Aleksandra, Bože, hrani,
Moli ti se sav naš rod!

Delo Bože pravde je namenjeno muškom horu, ali se, prilikom različitih izvođenja, prilagođavalo različitim ansamblima, pa je prilagođeno i za mešoviti hor. Takođe, do danas je pretrpelo izmene i u pogledu teksta, ali je snaga i jačina ove himne opravdano i dalje srpska himna. 🙂

Poslednje godine svoga života u Beogradu, naročito posle penzionisanja, 1902. godine, Jenko je proveo dosta povučeno ostavivši iza sebe velika dela naročito za srpski narod.