Postoji pleme u Africi gde se datum rođenja deteta ne računa od dana kada je došlo na svet, niti od momenta kada je začeto, već od dana kada je dete bilo misao u majčinom umu. I kada žena odluči da ima dete, ona odlazi i sedi pod drvetom, sama, i sluša dok ne čuje pesmu deteta koje želi da dođe.
I pošto čuje pesmu tog deteta, vraća se muškarcu koji će biti detetov otac, da je i on nauči. Zatim, kada vode ljubav da fizički začnu dete, neko vreme pevaju detetovu pesmu, kao način da ga prizovu.
I kada zatrudni, majka uči babice i druge stare žene u selu detetovu pesmu, da bi kada se ono rodi, stare žene i ljudi oko nje pevali detetovu pjesmu za dobrodošlicu. Kasnije dok dete raste, i drugi seljani uče njegovu pjesmu. Ako padne, ili povredi koljeno, neko će ga podići i otpevati mu je. Ili kada ono uradi nešto divno, ili prođe kroz obrede puberteta, ljudi u selu pevaju njegovu ili njenu pjesmu.
Ako u bilo kom trenutku u toku života, ličnost počini zločin ili aberantan društveni čin, pozovu je u centar sela i svi ljudi iz zajednice je okruže. Zatim pevaju njenu/njegovu pesmu.
Pleme shvata da korekcija antidruštvenog ponašanja nije kazna, već ljubav i podsećanje na identitet.
Kada prepoznate svoju sopstvenu pesmu, nemate želju ili potrebu da učinite bilo šta što bi povredilo nekog drugog.
Ne morate da odrastete u afričkom plemenu koje će vam pevati vašu pesmu na svim krucijalnim životnim prelazima, jer vas život podseća kada ste u skladu sa sobom, a kada niste. Kada se osećate dobro, to što radite je u skladu sa vašom pesmom, a kada se osećate užasno, nije. Na kraju, svi ćemo prepoznati našu pesmu i pevaćemo je dobro. Možda malo drhtite u ovom momentu, ali to se dešava i najboljim pevačima. Samo nastavite da pevate i otkrićete put da se vratite kući.
(preuzeto s http://www.cafe.ba)
Ljubiteljka slušanja dobre muzike, fanatik pisane reči, zaljubljenica u klavir i harfu, poznavateljka pisanja nota u violinskom i bas ključu.