Kompozitor, pijanista i dirigent  Aleksandar S.Vujić rođen je u Senti 1945. godine i imao je tu sreću da odrasta u porodici sa majkom koja je svirala klavir i imala želju da svoja tri dečaka nauči da ga sviraju. Takođe, odrastao je i sa ocem koji je završio Karlovačku bogosloviju i bio odličan u crkvenom pojanju. Kao najmlađi sin morao da sačeka da malo poraste kako bi ga majka učila sviranju. Ipak njegova želja i ljubav za bavljenjem muzikom bila velika i to se videlo od najmlađih dana.

Tek sa 10 godina upisao je nižu muzičku školu u Senti, jer je u ranijim generacijama bilo previše dece. Za samo jednu godinu završio je pretskolski, prvi i drugi razred kako bi sustigao drugu decu.

U Beograd dolazi u srednju školu kada paralelno ide u gimnaziju i u srednju muzičku školu Josip Slavenski. Na drugoj godini, sa svojih 16 godina, uz pomoć svojih profesora i mentora, odlučuje se da krene putem profesionalnog muzičara. Od tada nastavlja samo da pohađa muzičku školu. Njegovi roditelji nisu bili zadovoljni time, jer su u porodici već imali umetnike koji su osetili koliko je teško i neizvesno biti u umetničkim vodama. Ali je Aleksandar bio vrlo odlučan u svojim namerama da postane umetnik.

Šaca za klavirom (izvor: www.aleksandar-s-vujic.com)

Život čine prekretnice

Iako se na početku svoje karijere pre svega bavio poslom pijaniste, u svojoj 27-oj godini, slušajući savete svojih učitelja, odlučio se da se usavršava i u drugim oblastima, pa je postao predavač u sviranju partitura. Kasnije će se njegov rad proširiti i na komponovanje i dirigovanje.

Još u vreme svog školovanja posta je stipendista mađarske vlade i odlazi u Budimpeštu gde još intenzivnije razvijao svoj talenat i počinje da uči i nastupa sa značajnim umetnicima i profesorima muzike. Posećivao je brojna predavanja, a imao je prilike da izvodi i svoje “Varijacije za klavir” zbog kojih je pridobio veliku naklonost i svojih profesora i publike.

Posle usavršavanja u Mađarskoj upisao je dirigovanje i već kao student išao je na internacionalne seminare i upoznavao velike umetnike od kojih je mnogo učio, a i kojima je mogao da predstavi svoj rad. Zanimljivo je da je pre ulaska u dirigentske vode Aleksandar pevao u horu, što mu je pomoglo da kasnije još bolje razume i radi sa horskim i solo izvođačima.

Horsko komponovanje kao strast

Aleksandar S. Vujić je najveći deo svog rada posvetio komponovanju za horove, a na svojim počecima bio je poznatiji u inostranstvu nego kod nas. Još 1983. godine odlikovan je nagradom mađarske vlade “Zoltan Kodaj”, a 1988. Državnom medaljom Izraela.

1999. je na “Petom svetskom simpozijumu za horsku muziku” u Roterdamu upoznao profesora Maksa Fraja sa kojim kasnije nastavlja saradnju povodom 250 godina od smrti Johana Sebastijana Baha gde mu je naručena kompozicija za kamerni hor “Vospojte Gospodu” za kamerni hor “I Vocalisti” i Hans-Joakim Lustigu.

Njegove kompozicije za hor najviše su vezane za duhovnu muziku i srpski folklor. Od svog oca je naučio da je za dobro crkveno pojanje najvažnija usklađenost i uigranost, a ne fantastičan glas.

Veliki značaj za stradale u Jasenovcu tokom drugog svetskog rata, Aleksandar je učinio komponujući delo “Golgota Jasenovačka” kako se smatra njegovim najznačajnijim delom. Na njemu je temeljno radio godinu dana, a kompozicija traje sat vremena. Delo je komponovao po naruđbini za Svečanu akademiju Republike Srpske 2013-te povodom obeležavanja stradalih u Jasenovcu. To je trohorno delo (za tri hora) i sinfonijskom orkestrom. Na toj svečanosti je i dirigovao.

U svom dugogodišnjem iskustvu, Aleksandar je govorio da su za dobro funksionisanje hora ili više horova od jednom najvažnije probe. U slučaju dela kao što je “Golgota Jasenovačka” za tri hora, bilo je najvažnije dobro uvežbati prelaze kada se preklapaju pevanja dva ili više horova. Zanimljivo je da je celo delo sa sva tri hora i orkestrom premijerno izvedeno u celosti tek na premijeri, a ne na generalnoj probi. Kako je sve to zvučalo, možete čuti sada:

Još jedno značajno delo izvedeno na 50-ogodišnjicu rada profesora Aleksandra S. Vujića bilo je “Gospodi vozvah” koje je bilo inspirisano ranohrišćanskom muzikom.

Folklor kao neiscrpna inspiracija

U radu Aleksandra S. Vujića može se zapaziti da je motiv za svoja dela pronalazio u srpskom folkloru, a za sebe je govorio da je želeo da jednim delom nastavi Mokranjčev rad.

Njegova dela su štampana u celom svetu, a ekskluzivni izdavač je “Syncope” iz Verloga u Nemačkoj.

U njegov opus ubrajaju se dela za: solo klavir, solo violinu, solo vilolončelo. Tu su i gudačka dua, tria, kvartete, kao i kamerni i sinfonijski orkestar, solo mecosopran i naravno horske kompozicije.

Vodio je brojna pevačka društva i bio univerzitetski profesor.

Preminuo je 2017. gocine u Beogradu.