Muzika srenjeg veka bila je pod velikim uticajem hrišćensva koje se širilo sve više i više, pa je imalo uticaja i na muzika i na druge vidove umetnosti.

S obzirom da se izlazi iz robovlasničkog društva, a prelazi na feudalizam kao društveno uređenje, sve se više javljaju klasne razlike, a muzika postaje prilično jednobrazna, jer stil nameće samo crkva.

Mainstream tog vremena bila je jednoglasna crkvena muzika i to isključivo voklani način izvođenja. Mada, treba pomenuti da su postojala dva načina pevanja:

• Psalmodično u kome dominira reč nad melodijom i
• Melizmatično gde je situacija obrnuta.

Iako se hrišćenstvo sa svojim definisanim karakteristikama širilo po tadašnjoj Evropi, ipak je ova religija postala u velikoj meri obojena nacionalizmom i poprimala time karakterne crte određenog podneblja. Ipak, crkva je htela svoju umetnost da širi tako da je jedinstvena za sve.

To se sprovelo akcijom „prečišćavanja“ napeva od svih uticaja, a lider u celoj akciji bio je Papa Grgur Veliki koji je sakupio najlepše i najčistije napeve i od njih napravio tzv. zbirku Antifonar, a po njemu je poznato kao gregorijansko pevanje ili gregorijanski koral.

Tonske lestvice koje su se upotrebljavale u to vreme zvale su se starocrkvene lestvice, a to su:

• Dorska,
• Frigijska,
• Lidijska i
• Miksolidijska.

Muzika trubadura

Ono što karakteriše svetovnu muziku srednjeg veka jeste pevanje trubadura i poezija, ova vrsta muzike svoj procvat je doživela u XII i XIII veku. Koreni su joj u južnoj Francuskoj gde su se trubadurima nazivali pesnici i kompozitori. Jedan od najpoznatijih trubadura bio je Adam de la Al iz Arsa koji je autor prvog pozorišnog komada – pastorale „Robin et Marion“.

Evo jedne zanimljive verzije ove kompozicije:

Novi stilovi muziciranja u srenjom veku

Ono što je učinilo veliki pomak u pogledu izvođenja srednjevekovne duhovne muzike je pojava višeglasja, jer se bez toga ne bi ni razvila polifonija i harmonija.

Prvo se pojavilo u obliku dvoglasja. Glasovi su se krertalo paralelno u istop pravcu i istim notnim vrednostima. To se zvalo organum.

Drugi oblik dvoglasja je diskant, gde su se glasovi kretali u suprotnom pravcu, a osnovna melodija je bila donji glas tzv. tenor (tenere-držati), a gornji diskant. Danas se pod diskantima smatraju visoki tonovi.

Tri važna razdoblja koja bi trebalo spomenuti su:

1. Ars antiqa (stara umetnost od XII do XIV veka)
2. Ars nova (nova umetnost od XIV do XV veka) i
3. Pozna ili zrela renesansa (XVI vek).

Razdoblje Ars nove je zanimljivo zbog pomenutih organuma i diskanta, a i u novim oblicima kao što su:

• Konduktus koji je mogao da bude jednoglasan i višeglasan, pevan po latinskom tekstu i
• Motetus u kome se razvija više različitih melodija sa različitim tekstom.

Ovaj vid muziciranja najpopularniji je bio u Italiji i Francuskoj.

Tekst je originalno objavljen 10.02.2017., a ažuriran 03.08.2017.