Ansambl Vujičić – 3. deo

Győri Karoly (1955 – 2006) je bio jedan od osnivača Ansambla Vujičić. Ustvari, tada se ansambl još uvek nije tako zvao. Skoro svi tadašnji članovi ansambla su išli u istu muzičku školu, u Sentandreji. Tu su se upoznali. I Karolj Đeri je iz te škole. Posle su se priključili plesačkoj grupi u Pomazu.

Karolj je bio uzor mnogima. On je svirao violinu, a posle je i tamburu naučio po sluhu da svira. A tamburu je na violinski način štimovao, znači ne na kvartu, nego na kvintu. Bio je jako dobar violinista i tamburaš. Istina je i da je svirao na klasičan način, i to se uvek čulo po njegovom sviranju. Nije mogao sasvim da se otkine od toga. Nije mogao da svira onako, baš narodno, kako su ovde i u Baranji, violinisti svirali našu muziku.

Kada je Karolj umro, bio je to veliki ukop. Na sahranu je bio ansambl da odsvira nešto, a došli su i muzičari iz mnogih mađarskih narodnih orkestara. Jedan od njih je, onako spontano, uzeo violinu i krenuo da svira mađarsku narodnu muziku. On je bio solista, a drugi su ga pratili. Videlo se da je prvoklasan violinista.

Posle godinu dana su ga potražili i pitali da im se priključi, da se ne bi izgubio deo našeg repertoara koji ima violinu kao glavnu. Počeo je da svira umesto Karoja. Zove se Balaž Vizeli. Na Balažu se ne čuje onaj klasični uticaj, nego narodni. On je pravi narodni muzičar. Tokom 2019 je napustio ansambl.

Članovi Ansambla su bili različitih nacionalnih opredeljenja. Pradeda Gabora Erediča, vođe ansambla, bio je srpski sveštenik u selu koje se zove Čobanac (mađ. Csóbanka). Karolj Đeri je govorio da je imao nešto srpskog porekla.

Treća ploča Ansambla Vujičić

Treća ploča je dobila naziv “Samo sviraj” (Vujicsics Association, 1997; gostujuća pevačica na ploči je slavna Marta Šebešćen, koja je često sarađivala sa „Vujičićima”).

Svirači se odvajaju od plesačkog društva u Pomazu

Odlomak iz intervjua za e-magazin worldmusic.org.rs:

– Do razdvajanja je došlo kada je Ansambl osetio da sam ima više potencijala i viši cilj u muzici. Jer, plesači bi samo kad su bile neke priredbe, otplesali njihovo i – gotovo. Nisu bili spremni za dodatni rad i koncerte. Mi smo imali i ideju da je ovu muziku moguće na sceni predstaviti i u okviru samostalnog koncerta, da se i tako upozna publika sa njome. I bilo, onda, jednom, sećam se, skupili smo se i Ansambl je kazao da bi mi odsad posebno. Nije to bilo lako, jer su mnogi plesači mislili da mi, eto, sad hoćemo da ih odbacimo.

Miroslav Brcan je počeo da se približava muzici u najranijem detinjstvu, uz dedu. Na nagovor dede, koji je video da Miroslav ima talenat, roditelji su ga upisali u muzičku školu u Sentandreji. Ali, na javnim nastupima krajem svake školske godine, kada su i roditelji bili pozivani, imao je jaku tremu. Jednom toliko jaku da, kada je seo za klavir, nije mogao da se seti kako da počne. Zbog treme je odustao od muzike. No, i ta odluka će se promeniti. Onda kada su ostali iz budućeg Ansambla Vujičić počeli da sviraju i prate pomašku plesačku grupu:

„Tada je, jedne nedelje, došao Gabor Eredič do mene. A moja mati je bila kao general. Tako su je i zvali kod mene u Ansamblu. Red, čistoća, sve tačno… I, Gabor i ja počeli da pričamo, on govori i govori, ne možeš ga zaustaviti. Kaže da imaju problema sa Ivanom Njarijem, jer neće na probe, ostao je na tim nivovu da se samo svira kad je neka priredba, nije imao afinitet da se digne to na viši nivo, da se ozbiljnije radi. I, kaže mi Gabor da bi bilo dobro da se ja priključim. A ja nisam hteo. Odlučio sam se za fiziku i matematiku (Miroslav je početkom 2020. otišao u penziju, nakon što je radni staž zaokružio u banci, kao informatičar). Ali, Gabor mi govori – ʼAjde, ʼajde. A, mama me zove: Čorba je ladna, ʼajde, ručak je na astalu. I onda sam, samo zato da bi me Gabor ostavio na miru i da ne slušam više kako me mama zove, rekao Gaboru – OK, otići ću u Pomaz na sledeću probu plesačke grupe, pa ću da vidim da li ću da se priključim.

A, onda, kad sam već obećao, otišao sam na probu. I tamo mi se dopalo. Bilo je sasvim drugačije od muzičke škole – cure se presvlače iz jedne narodne nošnje u drugu… To je bilo sve novo za mene, sloboda u plesačkoj grupi, jer bio sam i vaspitan tako da je sve to bio tabu u našoj porodici.

Onda sam uzeo i ja tamburu. Gabor mi kaže da bi trebalo i harmoniku da naučim. Odneo sam kući jednu staru ʼarmoniku. Video sam da je to lako. Desna ruka isto kao klavir, a za levu sam brzo našao kako treba. Onda je u našem ansamblu tambure falilo čelo. Nabavili mi i čelo, ne znam odakle. Brzo sam naučio sve to i kad smo, kao Ansambl Vujičić, imali prvi koncert u Domu kulture u Pomazu, setio sam se one moje treme iz muzičke škole. Ovde toga nije bilo. Tad sam shvatio i da ni onih 11 godina što sam učio klavir nije bilo uzalud. Ništa nije u svetu zabadava, ništa nije slučajno, imaš određen put. Ono što čovek misli da nije trebalo da uradi – i to ima svoju funkciju za vreme života.”

Nakon Sentandreje – gde smo obišli još i muzičku školu, u kojoj su se kao deca upoznali budući članovi „Vujičića” – otišli smo u sedam kilometara udaljeni Pomaz. Obišli smo, između ostalog, Srpsko pravoslavno groblje (Szerb Pravoszláv Temető) i, tu, grob pomenutog Ivana Njarija, harmonikaša:

„Ivan je po ocu Karolju Njariju bio Mađar, ali mu je mati bila Srpkinja. Karolj je toliko zavoleo srpstvo, srpske običaje i narodnu muziku, da je naučio jezik i promenio veru u našu, pravoslavnu. Odlazio je redovno u crkvu. Ivan je jedan od osnivača Ansambla, ali nije baš imao viziju, kao drugi članovi. Nije hteo da vežba. Samo je hteo da svira na priredbama ili na okupljanjima na Staroj vodi. Tako je, nažalost, došlo do toga da ga isključimo (1977). On nam to nikada nije oprostio. A kad smo došli na taj sastanak na kom je trebalo da odlučimo da li da ga isključimo, svi su kazali da jesu za to, a ja nisam hteo. Jer, bili smo baš dobri, čak smo bili i rođaci, ne znam tačno sa koje strane, verovatno sa materine, neko treće ja lʼ četvrto koleno. Nisam zbog toga hteo da ga uvredim.”

Miroslav Brcan otvoreno kaže da, osim što slabo pamti lica, nije jak ni kad je reč o pamćenju datuma, podataka iz prošlosti, činjenica iz istorije ansambla i tome slično. Da mu je majka živa, sigurno ne bi blagonaklono gledala npr. na to što Miroslav ne može da se seti u kakvom je srodstvu sa Ivanom Njarijem:

„Moja mati je znala napamet ko se kad rodio, umro, kad je kome krsna slava, kad se oženio… A ja ništa nisam znao kad bi me pitala. Tada bi me grdila: Ne znaš, volu sprosti! To bi značilo – volu glupavi. Precizni podaci su Gaborova teritorija. Ja sam u srži ostao narodni muzičar. Negde sam na pola puta između pokojnog Ivice (Ivana Njarija) i Gabora.”

Nekada su članovi budućeg Ansambla Vujičić bili mlada snaga u plesačkom društvu u Pomazu. Danas više nema ni Društva niti nekog organizovanog orkestra. Još uvek se, prema Miroslavovom kazivanju, održava doček Nove godine 13. januara i tu se pojave neki svirci, isti oni koji su bili i u porti Saborne crkve, 26. maja 2019, posle liturgije kojoj sam prisustvovala. Ansambl Vujičić više u takvim prilikama ne nastupa jer, kako kaže Miroslav – „Mi više nismo kadri ceremoniji. To su godine, već…”

A da li su povodom ponovnog otvaranja Srpskog crkvenog muzeja, organizatori uopšte hteli da za svečanost angažuju Ansambl Vujičić? I da li vas zovu na slične događaje?

– Sada mi već tražimo pare. Mnogo smo ranije svirali zabadava, ili kako je moja mama govorila – za babinu dušu. Ali, kad smo dobili najvišu državnu nagradu („Košutova nagrada”, koju Mađarska dodeljuje za istaknute rezultate u oblasti kulture, umetnosti i nauke), nakon 40 godina rada ansambla (2014), sad već ištemo para. Ne toliko koliko bi spadalo, ali, ipak. A jesu nas zvali da sviramo juče, ali bilo je tu mnogo programa. Kako sam čuo, vladika je kazao da ne treba da nastupimo. Pretpostavljam da je on to kazao jer je znao da će biti tu milion govora i da će dugo trajati. Da smo još mi tamo svirali, baš bi se odužilo.

Iz diskografije Ansambla Vujičić:

Délszláv Népzene / Southern Slav Folk Music, Hungaroton, 1981
Serb and Croat folk music, Hungaroton, 1988
Samo sviraj, Vujicsics Association, 1997
Ünnepi Koncert A Zeneakadémián / Live at The Academy of Music, Vujicsics Association, 1999
Podravina, Vujicsics Association, 2001
Szörényi Levente és a Vujicsics együttes: Hej Barátom, Vujicsics Association, 2020

Ansambl Vujičić je bio među pionirima svojevrsnog kulturnog pokreta Táncház (plesačnica/dance house), koji je ranih sedamdesetih inspirisao mlade, urbane ljude da se okrenu tradiciji, izvornosti, narodnoj muzici. Plesačnice su i danas važan deo noćnog, kulturnog života Budimpešte i drugih gradova. Tu se svira tradicionalna muzika Mađara i nacionalnih manjina u Mađarskoj, pleše se i uči plesanje, na licu mesta.

Kakva je bila nekada atmosfera na ovakvim okupljanjima?

– To su započeli, osmislili i organizovali mađarski muzičari. U zgradi peštanskog univerziteta su krenuli da sviraju izvornu narodnu muziku, naročito iz Banata, tradiciju Mađara iz Erdelja. To se u Mađarskoj, već zaboravilo. Počeli su da dolaze brojni plesači, da bi naučili plesove i muziku koja se ovde za vreme komunizma nije ni čula ni videla na ekranu. Ko god je hteo, mogao je da dođe i da uči da pleše. To je postalo jako popularno. Bila je puna sala mladih. Onda su i nas zvali, kao Ansambl Vujičić, da sviramo južnoslovensku muziku. To je bilo krajem sedamdesetih. Mi smo se primili. Svirali bismo jedan blok južnoslovenske muzike od pola sata, a onda bi Mađari svirali svoje.

Plesači pojma nisu imali šta su srpska i hrvatska narodna muzika, ali su počeli uz našu interpretaciju da plešu i zavoleli su je. Mađari su učili da plešu naše plesove, a Srbi mađarske.

Ko je njih učio da plešu uz vašu muziku?

– Igrači iz tadašnjeg plesačkog društva u Pomazu. Oni su, takođe, dolazili. Plesali su i učili druge da plešu. Krenuli bi sa jednostavnim koracima. Mi odsviramo dva takta, pa onda oni objasne korak. Bili smo mladi, još balavci. Taj program bi počeo uveče, oko 8 sati i trajao do 1-2 sata posle ponoći. A, onda – ʼarmonike, brač i veliki begeš i, ajʼ na tramvaj, pa na voz iz Pešte natrag u Sentandreju. A otale na autobus i peške. Pomaz je dugačko selo, a Erediči živeli na drugom kraju. I sa begešom, ajde, Bože, tamo. Nosili smo noću instrumente, i zimi i leti.

Jeste li uživali na plesačnicama?

– Mnogo. Jedno šest-sedam-osam godina smo svirali na tim događajima. Ne sećam se kako je prestalo. Kako smo bivali sve značajniji, imali smo druge obaveze u Mađarskoj, u drugim krajevima, naseljima, gradovima. Izostane jedna-druga táncház prilika, i tako smo polako prestali.

Da li mislite da se stil tamburaškog sviranja u Mađarskoj, koji neguju sastavi usmereni na južnoslovensku muziku, razlikuje od načina sviranja orkestara u Srbiji?

– Razlikuju se. Ali, ono što je važno reći – i to ne samo za narodnu muziku, nego i za crkveno pojanje – dijaspora je mnogo bolje sačuvala tradiciju nego Srbija (nekoliko puta je tokom našeg razgovora Miroslav istakao da je pravoslavno crkveno pojanje isto tako divno kao i naša narodna muzika). Čak i u vreme komunizma. Crkveni običaji su se u Srbiji jedva sačuvali. Izostao je jedan period. Posle komunizma mladi već nisu znali šta je ono staro, izvorno. Sa dijasporom je bilo drugačije. Eto, baš su sad bili ovde pojci iz Temišvara, iz Banata. I rekao sam – Što vi pojite, to je pravo. Ja sam kao dete slušao da se i ovde tako poji. Zato, čuvajte to. Moj deda s materine strane je isto bio horovođa crkvenog društva u Kalazu. Zvao se Đuro Čikoš. I u Pomazu je postojalo crkveno amatersko društvo, ali kalaško je bilo bolje.

Kao dete, ja sam uvek voleo da stojim pored dede dok on diriguje, i da slušam kako moj deda sa svojim društvom poje. Oca su mi tu zađakonili. Od detinjstva sam u oltaru služio sveštenika. Otad mi se u uvo uvukla pravoslavna crkvena tradicija.

A i od svojih godinu dana sam često boravio kod dede. On je imao harmonijum. Uzeo bi me u krilo i svirao. Taj harmonijum je sad kod mene, kao uspomena.

Po čemu je, iz Vašeg ugla, prepoznatljiv stil Ansambla Vujičić?

– Svi smo mi imali iza sebe i klasičnu muzičku školu. To ostaje, čuje se. Publika verovatno ne zna zbog čega, ali narodna muzika je u našoj interpretaciji zaista sposobna da živi i u okviru samostalnog koncerta.

Pogledajmo emisiju „Srpski ekran’’ autora Snežane Milivojević i Đorđa Šibalina, emitovanu jula 2018. godine na Televiziji „Duna’’ Mađarskog javnog servisa MTVA, posvećenu zajedničkom koncertu Ansambla Vujičić, sastava Söndörgő i Vigad, održanom u koncertnoj dvorani Vigado u Budimpešti, pod nazivom „Sa oca na sina’’

Koje nastupe van Mađarske pamtite?

– Obišli smo skoro celu Evropu za 45 godina. U Australiji smo imali veliku turneju (1985). Svirali smo Mađarima, ali smo u Ilajnu čak imali poziv da sviramo i za naš Uskrs, u porti, tamošnjim Srbima. Tamo se ne pije rakija, nego viski! Svi su tamo cenili našu muziku, ne samo Mađari i Srbi. I ostale nacije u Australiji. Oseti to svirac, koji svira na sceni. Oseti reakciju publike i odmah vidi da li im se samo dopadne, pa aplaudiraju ili je i više od toga. Tada svirac i bolje svira. Pre Australije smo bili u Kuvajtu (1983. i 1984). Dva puta po pet meseci, u hotelu. Izašla nam je pre toga prva ploča, a otac našeg kolege Ferenca Sendredija je imao poznanika iz Kuvajta. Kada ga je ovaj jednom posetio, Ferencov otac mu je dao ploču, rekao da mu sin tu svira, i zamolio ga da odnese u hotel „Šeraton” i kaže da je ovo nova ploča narodne muzike iz Mađarske. Neki Grk je bio direktor. A tamo su već svirali mađarski Cigani. I – došao poziv. U ono vreme, taj hotel je bio najreprezentativniji, najelegantiji, sa luksuznim restoranom. Došli bi bogati Arapi, seli, a mi bismo im svirali. A znam kako rade mađarski Cigani. Dok ne izvadiš paru, dotle ti svira i violinom otvara džepove. Bojali smo se šta će biti sa nama, jer mi nismo ti svirci da za stolom sviramo. Navikli smo na koncerte. Ipak, kazali su nam da se tu ne svira za stolom. Svirali smo tiho, koncertski. Tražili su da sviramo i neke šlagere. Nauči smo na tamburama „Strangers in the night”, dve-tri takve melodije. I „Grk Zorba”, to su Arapi voleli. Unapred su nam, srećom, rekli u Ambasadi da ne očekujemo tamo burne aplauze. Da to nismo znali, otišla bi nam volja. Tihi aplauz smo dobijali i – dobre pare, to je istina. U najbolje vreme, jer onda smo se ženili, tražili svoje stanove. Materijalno nam je mnogo pomoglo da krenemo na samostalni put, da porodični život počnemo. Svaki dan smo svirali od osam uveče do ponoći. Onda bi se zvanično zatvorio restoran, ali smo ipak ostajali do četiri ujutru. Imali smo plan da ćemo svi tamo da naučimo engleski, a neki od nas i srpski, misleći da ćemo imati vremena. Od toga, naravno, nije bilo ništa. A nismo smeli ni da pijemo alkohol. Arapi su krišom nosili i pili. Videli smo kako to ide. Dođe Arapin, šeik, noseći sa sobom štogod, neku torbicu. Rukuje se sa šefom restorana, da mu torbicu, šef ode u kujnu, Arapi sednu, a onda im donesu šolje za čaj, a u šoljama – viski. Svi znaju za to, i svi tako rade. Komedija. Jednom je bio tamo neki rođak iz vladajuće kuvajtske porodice. Pitao nas je na srpskom – Šta vi svirate? Ja kažem – Južnoslovensko. On dalje: Da li znate onu pesmu? – i zapeva – Pod onom, pod onom gorom zelenom/I onom, i onom Lovćen planinom? Mi nismo znali pesmu, ni tekst, ali smo odmah uzeli da pratimo. On je bio kupio neko ostrvo kod Crne Gore i svake godine tamo bio, od proleća do jeseni, i tako je naučio srpski, crnogorski. Odmah smo se oraspoložili. Kao da sam u Srbiji bio.

Odjedanput uzeo na viljušku mesa, pa meni u usta. Onda je tražio kelneru čaše, pa smo i mi dobili „čaj’’. A po zakonu se ne sme piti alkohol. Nije nam bilo svejedno. I odmah nam poškodilo, jer nismo pili dva meseca. Dobili smo i sto kuvajtskih dinara tada.

Vi ste, izgleda, samostalno i lagano gradili karijeru, po strani od pravila muzičke industrije i biznisa?

– Naš Ansambl nikad nije pretrpio menadžera. Nismo ga imali. Bilo je trenutaka kad se poneki primio da nam organizuje koncerte. Ali, mi smo u tom pogledu ostali amaterci i, kako sad vidim, tako je i trebalo da bude. Zato je ovaj ansambl doživio 45 godina svog postojanja, jer nam nikad nije niko kazao šta, kako i kad treba da radimo. Zato imamo i toliko malo samostalnih ploča. Dve ili tri, jedna na polovini, stara od bakelita, sa plesačkom muzikom – na jednoj Mađari, na drugoj mi… Dobro, svirali smo i za filmove. Zamišljam sam da smo profesionalci, pa da menadžer od nas očekuje da napustimo porodicu i sve da bi se po svetu godinu dana putovalo. Niko od nas na to nije bio sposoban. Svaki ima svoju porodicu i poslove. Oni menadžeri, koji su u to vreme probali sa nama, videli su da mi za to nemamo vremena i odustajali.

Stoga, pretpostavljam, vas nisu stigli da ozbiljnije zahvate razvoj i popularnost world music scene širom sveta, te da snažnije doprinesu ugledu vaše muzike i ansambla? Ali, to ne važi za npr. sastave Söndörgő i Babra. Kako gledate na njih, kao na svojevrsne nastavljače?

– Pa, i u knjizi o nama, Nasleđe – Vujičić, koju ću vam dati posle, pominjani su i Söndörgő (Šenderge). A i Babra je jako dobra. U novembru 2018. smo u Pešti nastupili zajedno, pa sam ih baš pohvalio. A za Šenderge… Imamo mi ovde poslovicu, ali ne znam kako bih je preveo sa mađarskog, o tome kad sinovi postanu bolji od očeva… Bolji su od nas. Bili već u Indiji, Americi, na mnogo mesta su bili di mi nismo stigli. Meni Bog nije dao da mi ćerke i sin budu muzičari, ali su, zato, muzikalni svo troje sinova našeg begešara Kalmana Erediča, Gaborovog brata. A onaj najmlađi, Šalamon Eredič (Salamon) – on je izuzetan. Ja nigde, ni u Srbiji nisam čuo da se tako virtuozno u frulu svira kako Šalamon ume.

Oni su bili spremni na taj korak na koji vi niste. Vi ste ostali u biti narodski muzičari, amateri.

– I Söndörgő su tako krenuli, od detinjstva. Pa, mi smo imali probe kod Kalmana, a oni su nas slušali. Posle su počeli da se menjaju i dobijaju drugačije ideje.

U aranžmanima se, takođe, osećaju fine razlike između vas i njih. Kad ste vi radili aranžmane, da li ste pratili uzor, snimke i ono što ste čuli na terenu, ili ste dodavali nešto svoje?

– Mi smo se uvek trudili da skoro uopšte ne menjamo originalnu muziku, onu koju smo čuli ili koju smo po zapisu Tihomira Vujičića i Bele Bartoka učili. Imali smo neke Bartokove note, ali smo čuli i snimke koje je on na starim voštanima valjcima snimio. Muziku bismo promenili samo onoliko koliko je bilo bitno za samostalni nastup ansambla. Dužinu i ponavljanja. Recimo, odlučili bismo da se neki motiv ne odsvira baš tri puta, nego dva puta. Jer, drugo je kad se pleše na muziku. Onda je važno da što duže traje. Ali, na sceni, ako hoćeš da to na koncertu predstaviš publici, da ona to oseti na pravi način, onda ne treba istu melodiju previše ponavljati. Mi smo to umeli dobro da osetimo. Ali, više od toga nismo menjali. Söndörgő više radi na muzici, imaju oni i svoje kompozicije pod uticajem narodne muzike. To je njihov put. Kako vreme prolazi, sve se menja.

A koliko se promenila srpska zajednica za poslednjih pola veka?

– Izumrla, da budem iskren. Sve se menja. Asimilacija… Moja žena je Mađarica, katoličke vere. Imam troje dece i svi su kršteni i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi. Ali, deca mi slabo znaju srpski. Davno mi je mama kazala – Kad odu mama i tata, onda još malo, pa i na tebi je red. Toga se sve češće ja sad setim.

Da li se deca izjašnjavaju kao Mađari ili Srbi?

– Ne znam. To će oni odlučiti. Najstarija, Sofija, već je rekla da je ona ortodoks.

Slavite li slavu?

– Mnogo skromnije nego nekada. Slavio sam po crkvenom pravilu dok sam živeo u Kalazu i dok su mi deca bila mala. Onda su dolazili da svetu stan.

Imamo četiri crkve, koje još rade. Samo vernika nema. Crkve su zatvorene u većem periodu godine.

Blagoveštenska – Na praznik Blagovesti dođu laste sa juga, to mi je tata govorio – na glavnom trgu, radi od jeseni do proleća, a Saborna od proleća. A Preobraženska jedared, na Preobraženje, 19. avgusta. Isto godišnje jedared na Arhangelovdan, crkva koja je posvećena Svetom Arhangelu Mihajlu.

Idete li redovno u crkvu?

– Samo na veće praznike. Bude naroda – troje, četvoro, desetoro, kad se kako skupimo. Ima mnogo Rusa, dolaze ovamo, pa i Grci. Saborna crkva je i obrađena ruskim parama. Tu je u porti sahranjena neka Natalija koja je mnogo para dala da se Saborna obnovi.

Da li vam je žao što je danas takva situacija sa srpskom populacijom?

– Žao mi je. Ja begam od politike, ali, ovo što je bilo juče u Sentandreji, ovo otvaranje Srpskog muzeja, i to što su bili političari iz Srbije i Mađarske – to je zato što su sada dobri odnosi. Meni je želja da tako ostane. Dobri odnosi, gde onda kulture obogaćuju jedna drugu. Kao što smo mi u ono vreme počeli sa tanchazom. Uopšte nije bilo problema oko toga da li je to mađarsko ili južnoslovensko. Svi su poštovali sve. A imam jedan kratak stori, koji se meni strašno sviđa… U Pomazu i Kalazu su ponajviše živeli Srbi, ali je bilo, naravno, Mađara i Švaba. I, svaki Švaba je znao srpski, a svaki Srbin – švapski.

Bio je običaj da, kad je Srbima slava, i kada idu oko crkve i do krsta na glavnom trgu, Švabe upale sveću na prozoru svoje kuće. Isto tako, kada su Švabe slavile neki svoj crkveni praznik, Srbi bi upalili sveću. Takvo je to poštovanje bilo.

Štoviše, od majke znam, kada bi se na ulici sreli poznanici, ako je Švaba prvi primetio Srbina, na srpskom bi mu se javio i razgovor bi srpski išʼo, a ako je Srbin prvi primetio Švabu, švapski bi mu se javio i razgovor bi išʼo švapski.

Kako ste se vi lično osećali nedavno, pre nešto više od godinu dana u Beogradu, kada je Ansambl došao povodom nastupa u Galeriji SANU?

– Osećao sam se kao kod kuće. Ali, mnogo se promenilo. Ne bih se lako snašao na ulicama. Odseli smo u blizini Saborne crkve. Drugog dana, u nedelju, odem ja u crkvu da upalim sveću. Pre liturgije, stao sam u pevnicu, kao i ovde što sam oduvek radio, i otpojao što sam znao. Kad, odjedanput, izlazi pop iz oltara: Tu se ne može stojati, napolje odavde! Kad sam došʼo kući, objasnili su mi sveštenici: Da, tamo su strogi crkveni propisi, ko možʼ tamo sajati, ko ne možʼ, nije kʼo kod nas – ovde se sveštenik raduje ako ima kogod da stane u pevnicu.

Koliko se Ansambl sada često okupi, radi probe ili koncerta?

– Sad već ređe. Slabije nastupamo. U 2019. godini smo svirali kad se obeležavalo 90 godina od rođenja Tihomira Vujičića. Kod spomen ploče u nekadašnjoj Tihomirovoj kući, položili su venac svi, i državnjaci i crkva. Imali smo, tom prilikom, koncert u Pomazu, pa u Pešti… Tokom leta bude malo više, a to je već tako u zadnjim godinama – od proleća do jeseni, a posle slabo.

Da li se makar družite, ako i ne svirate više tako često?

– Mi smo sada već kao porodica. Ne bismo postojali i više od 45 godina da se, inače, ne slažemo. Muzički, ali i kao čovek prema čoveku.

U Pomazu je pravoslavna crkva bila zatvorena. Svratili smo do kuće Tihomira Vujičića, da vidimo spomen ploču, ali nismo mogli da uđemo u dvorište. Tu stanuje pomaški sveštenik, koji je, inače, iz Bosne. A kako je, povodom tog uzbudljivog vikenda u Sentandreji – tokom kog je otvoren Srpski crkveni muzej, a patrijarh Irinej služio liturgiju u Sabornoj crkvi – cela crkvena delegacija bila angažovana, tako je i pomaški sveštenik bio tada u mađarskom Parlamentu u Budimpešti, na prijemu. Posle mi je Miroslav pokazao i staru kuću Mihalja Borbelja, pa mali sokak gde je nekada bio Dom kulture, u vreme kada je Ansambl Vujičić počeo da se okuplja i stasava, prateći plesačko društvo:

„Tu smo, u Pomazu, po celu noć svirali i plesali na dočeku Nove godine” – kaže Miroslav, uvek misleći na tzv. srpsku ili pravoslavnu Novu godinu, po julijanskom kalendaru, koja otpočinje 14. januara – „Pre nego što smo počeli da održavamo probe kod Kalmana u Sentandreji, dugo smo vežbali u Domu kulture u Pomazu. To je tada bio nov, moderan kulturni centar, koji su nam ustupili za probe. Dobili smo sobu gde smo mogli i instrumente da ostavimo. Sentandreja i Pomaz su se nekada, čak, malo takmičili oko toga čiji smo mi, ustvari, ansambl!”

A kako ste nabavljali instrumente?

– U početku smo neke instrumente dobili. A bila je u Pešti pijaca stareža. Tamo smo našli nešto od instrumenata. U Pečuju smo potražili jednog koji je pravio tambure, Bocan Bela se zvao. A brat mu isto pravio instrumente, ali je živeo u Slavoniji. Prvo smo od ovoga iz Mađarske naručili tambure, pa onda od brata mu iz Slavonije. Pravio je bolje, kvalitetnije tambure. Malo po malo smo obogatili naš instrumentarijum. A Tihomir Vujičić nam je poklonio jednu frulu. Video je da naš ansambl ima viziju. Zato je i rekao da ćemo se, kad se vrati iz Damaska, češće nalaziti i zajedno raditi.

Da li ste tu frulu koristili?

– Da, Miši ju je svirao (Mihalj Borbelj). Posle smo poklonili Šalamonu Erediču. Ne znam da li je koristi na koncertima, jer on ima mnogo frula. Čak su i iz Indije oni (Söndörgő) doneli neke duvačke instrumente…

Poslednja tačka divnog druženja i razgranatog razgovora je bila Miroslavovo rodno mesto Kalaz. Videli smo crkvu, zatim staru roditeljsku kuću, koju je nasledio… Parkirali smo se odmah tu, u centru, kod lepog krsta koji stoji na trotoarčiću nasred ulice:

„Bio je običaj, sećam se iz svog detinjstva, da kada umre neki Srbin, ovde ga donesu u kovčegu, obave pomen i odatle ga nose na groblje. I kad je moj otac umro, a bio je đakon, prvo su ga ovde izneli. Postepeno je to izašlo iz običaja.”

Dan je poodmakao. Treba stići do Beograda. Na rastanku mi je Miroslav poklonio knjigu na mađarskom, objavljenu 2019. povodom 45 godina rada ansambla, a s tim u sprezi i 90 godina od rođenja Tihomira Vujičića. Delo A Vujicsics-örökség (Nasleđe – Vujičić) napisao je i priredio Bela Silard Javorski (Jávorszky Béla Szilárd), muzički pisac, urednik, autor i koautor niza knjiga o rok, folk, džez i eksperimentalnoj muzici. Odlično opremljeno i informacijama prebogato štivo prati disk sa selekcijom snimaka, koje je Ansambl Vujičić objavio tokom svoje duge karijere. Muzika srpska, makedonska, vlaška, romska, šokačka… Moja preporuka je da se knjiga prevede na srpski.

Razmenjujući mejlove sa Miroslavom, tokom januara 2020. godine, radi upotpunjavanja ove priče, saznala sam i da će u februaru izlaći Hej Barátom (Hej, druže moj), zajednički album Leventa Serenjija (Szörényi Levente) i Ansambla Vujičić, na kojem će se naći i numere kao što su: „Staro kolo”, „Kolovođa, milo janje”, „Negotinka – Cigančica”, u zajedničkom izvođenju Ansambla Vujičić i Serenjija, muzičara čiji je rok bend Illés (1960 – 1973), kako kaže Miroslav – „u ono vreme bio najčuveniji, kao i kod vas Bijelo dugme.” U radu na ovom albumu, kao deo „Vujičića” je učestvovao talentovani, mladi violinista Atila Miho (Mihó Attila), učenik Balaža Vizelija, sada već bivšeg člana Ansambla. Još uvek nije ozvaničeno da je Atila novi član „Vujičića”, mada je to, čini se, izvesno.

U jednom od januarskih mejlova mi je Miroslav prepričao i kako su Ansambl Vujičić i Crkveni hor Javor iz Sentandreje – čiji je Miroslav takođe član i kojim diriguje – „nedavno imali probu, u jednoj maloj sobi gde su jedva svi stali”. Pripremali su se za zajednički nastup u okviru nekog naučnog skupa o himnama, pa tako i himnama nacionalnih manjina u Mađarskoj. Nastup se odigrao 22. januara 2020. Ansambl Vujičić je pratio Branku Bašić, koja je izvodila Bunjevačku himnu Kolo igra, tamburica svira, a potom su „Vujičići” i Hor Javor zajedno izveli staru sentandrejsku srpsku himnu Mi že Sentandrejci…

Mi že Sentandrejci

Stara sentandrejska srpska himna

(građanska pesma na slavjano-serbskom
jeziku)

Divni vo djelje, i svo Podunavlje,
Vsja Serbija znajet, za veliko slavlje.
Nikolaj, Nikolaj,
vsjesvjatjejsi pomagaj, vsjesvjatjejsi,
Bog tja izbral ot izbranih.

Mi že Sentandrejci, slavni vsjego svjeta,
I živili spolu na mnogaja ljeta.
Nikolaj, Nikolaj,
vsjesvjatjejsi pomagaj,
vsjesvjatjejsi,
Bog tja izbral ot izbranih.

Po pevanju Stevana Jakovljevića
sakupio Tihomir Vujičić 1948. godine.

Izvor: worldmusic.org.rs, Magazin „Etnoumlje”, emisija “Agape”

PREPORUČUJEMO DA PROČITATE:

Ansambl Vujičić – 1. deo

Ansambl Vujičić – 2. deo