25Stevan Stojanović Mokranjac (1856-1914)
Verujem da su vam poznate životne priče velikih svetskih umetnike koje počinju u stilu: “rođen je u siromašnoj, mnogočlanoj porodici i kao mali ostao je bez jednog roditelja…kraz život je imao uspone i padove…” i sve u tom stilu.
Pa u tom stilu je jedan sveski umetnik sa naših prostora započeo svoj život u okolini Negotina, davne 1856-te godine u porodici sa devetoro dece. I on je ostao bez oca kada je bio mali i jako dobro je znao šta je to siromaštvo.
Ali ova priča o Stevanu Stojanoviću Mokranjcu neće biti tužna, depresivna i u stilu nekakve žalopojke. Ovaj umetnik svetskog glasa bio je, po svemu sudeći, veliki borac, fenomenalan talenat i zaljubljenih u muziku.
Mokranjčeve putešestvije
Svoje školovanje započeo je u osnovnim školama u Negotinu i Zaječaru. Prvu violinu kupio je od nekog Ciganina, a svirao samouko uz malu pomoć druga Svetozara. Kasnije, violinu je učio kod Karla Reša, a pevanje kod Antonija Cimbrića (učitelja iz Rume). Korak po korak, njegov talenat i ljubav prema muzici razvijao se dalje i uz podršku profesora koji su u njega verovali. Pevao je još od svojih dečačkih dana u crkvi što će mu kasnije puno značiti u daljem školovanju i karijeri.
Ali…
Nije ga držalo mesto, pa je šetao u toku gimnazijskih dana od Beograda do Negotina i Zaječara. U Negotin se na kratko vratio da bi bio uz majku i privremeno napustio gimnaziju. Tada je sa 17 godina počeo da radio kao horovođa Pozorišnog pevačkog društva koje je osnovano 1853.godine. Ipak, kasnije odlučuje da se ipak vrati u Beograd i završi gimnaziju.
Veliki grad Beograd i Kalemegdan u čijoj je blizini živeo, bilo je mesto gde su mladi Mokranjac i njegovi drugari voleli da slušaju i marširaju uz vojnu muziku. I već tada zapisivao je i komponovao pesme, mada su ga pojedini profesori muzike obeshrabrivali u tome. Jednostavno, verujući u sebe, hvatao se i za samo jednu pohvalu kako bi išao dalje.
Hteo je i da peva u horu, i to ništa manje nego u poznatom Beogradskom pevačkom društvu osnovanom 1852.godine. Uprkos godinama koje je tada imao, primljen je kao član zbog izvrsnih pevačkih mogućnosti. U Beogradskom pevačkom društvu upoznao je i sprijateljio se sa kompozitorom Kornelijem Stankovićem kao i drugim ljudima od važnosti za muzički i kulturni život tadašnjeg Beograda. Njegov talenat je sve više dolazio do izražaja, pa je često zamenjivao horovođu sa svojih jedva 19 godina.
Od buntovnika do člana Srpske kraljevske akademije
Iz hira i popularnosti tehničkih nauka, Mokranjac nakon gimnazije upisuje tehničke studije. Verovatno je tome doprineo i uticaj Svetozara Markovića na tadašnju omladinu koji je rekao da je umetnost beskorisna. Ipak, Mokranjac se zapravo neprekidno bavio muzikom i kako i sam kaže uz muziku je voleo i lepu literaturu.
Pevačko društvo, pomoglo mu je da dobije stipendiju za odlazi na studije harmonije i kompozicije u Minhen. Stipendija je bila mala i Mokranjac jedva preživljava kao student, jer stipendija ne pokriva njegove troškove. Šalje pismo svom Pevačkom društvu i kaže: „…obećavam da se Društvo nikada neće pokajati ni za najsitniju paricu što je na mene utrošilo.“
Takođe, nakon dvogodišnjih studija, traži od tadašnjeg ministra sredstva za dalje školovanje. Iako je ministar hteo da mu pomogne davši mu veću stipendiju, Mokranjac se pre kraja studija morao vratiti čime je izgubio pravo na stipendiju zbog neslaganja sa direktorom konzervatorijuma. Izgubio je državnu stipendiju i vratio se u Beograd.
Povratak kući kao nova stanica ka uspehu
U Beogradu postaje horovođa pevačkog društva „Kornelije“, ubrzo i dirigent Beogradskog pevačkog društva. Nastavlja da komponuje: „Prvo opelo“ za potrebe crkve, Prvu rukovet uspešno izvodi u Narodnom pozorištu sa Beogradskim pevačkim društvom, priprema Drugu rukovet. Ovaj rad mu je omogućio da ponovo dobije stipendiju, ali sada ide u Rim gde izučava vokalnu polifoniju. Nakon toga odlazi u Lajpcig. Godine 1887. je konačno diplomirao i vratio se u Beograd.
Stupio je na dužnost dirigenta Beogradskog pevačkog društva i nastavnika pevanja u I beograskoj gimnaziji. Otvorio je prvu srpsku muzičku školu u kojoj je vršio dužnost direktora i predavao teorijske predmete. Ovaj neverovatni umetnik osnovao je prvi srpski gudački kvartet. Takođe, predavao je i crhveno pojanje na Bogosloviji.
Još malo o Mokranjčevom doprinosu našoj nacionalnoj muzici
Mokranjac je najpoznatiji kao horski kompozitor. Centralno mesto u njegovom stvaranju zauzima rad na prikupljanju i harmonizovanju narodnih pesama. Putovao je i beležio narodne melodije u ambijentu u kome su nastale.
Umeo je da oseti njihovu harmoniju i osobenost narodne melodije, a onda vešto umetnički obradi. Tako su nastale rukoveti – skup pesama iz jednog kraja, harmonski obrađene.
Svoje poznavanje vokalne polifonije ispoljio je u kompoziciji Kozar.
Mokranjac je pisao i duhovnu muziku. Neke od kompozicije iz tog opusa su:
- Tebe pojem
- Akatist Bogorodici,
- Heruvinska pisma i
- Otelo fis-moll.
Godine 1906. izabran je za dopisnog članak Srpske kraljevske akademije (danas Srpske akademije nauka i umetnosti).
Završni Mokranjčevi taktovi
Ovaj veliki umetnik bio je oženjen Marijom, ćerkom Uroša Predića, jednim od naših najvećih slikara realizma. Imali su sina Momčila Mokranjca, profesora Farmaceutskog fakulteta.
Zbog Prvog svetskog rata, 1912.godine seli se u Skoplje, gde umire dve godine kasnije zbog bolesti, a njegovo poslednje delo je Neotpevana pesma. Posmrtni ostaci Stevana Mokranjca preneseni su iz Skoplja 1923. u Beograd na Novo groblje.
Ukoliko sam vas zainteresovala pričom ovog vanserijskog čoveka i umetnika, posetite njegovu rodnu kuću u Negotinu koja je 1964. restaurirana i pretvorena u muzej. Ukoliko se to desi u septembru, budite posetilac i na horskoj muzičkoj svečanosti “Mokranjčevi dani”. Takođe, kada posetite Beograd i dok šetate Kalamegdanom, potražite njegovu bistu i osmehnite mu se.
Ljubiteljka slušanja dobre muzike, fanatik pisane reči, zaljubljenica u klavir i harfu, poznavateljka pisanja nota u violinskom i bas ključu.